Да ли живимо за „лајк“!?
Избацио сам
нову слику, да ли имам лајк? Јел’
си видео моју нову слику, дај ми лајк ако ти се свиђа? Шта мислиш, да ли сам добро испала на слици? Јел’ си видела како ме гледа од
кад сам избацила нову слику?
Често случајно,
а некад и намерно до наших ушију допре неко овакво питање. Иако је у почетку
изазивало чуђење, данас је потпуно нормално да су сви почели да живе од „лајкова“.
Многе компаније су искористиле предности друштвених мрежа да повећају своју
популарност, али исто тако и многе познате личности су искористиле ту предност
па постале популарне. Многобројни су примери из свакодневног живота где људи
живе од „лајкова“ и живе за „лајк“. Не у овом тексту се нећемо бавити историјом
„лајка“, већ другим – феноменом
зависности од
њега.
Многи људи су
видели предност у живљењу за лајк, тако што на популарним мрежама избацују
текстове или слике, каче различите рекламе
и на тај начин зарађују, али- да ли је баш тако?
Најчешће путем
друштвених мрежа неки младић или девојка желе да стекну популарност, па на исте
каче своје фотографије. У почетку те слике су мање провокативне, али временом
се појачава апетит за популарношћу и слике морају постати све провокативније да
би смо утолили глад за „лајком“. Оно што је занимљиво је да и публика која
посматра наше слике жели од нас провокативније слике, јер временом постајемо
досадни и исти као остали.
А са друге стране ми да не би изгубили публику подлежемо притиску, заборављајући
на морал и васпитање. Тако,
потискујући морал,
улазимо у свет зависности од допадања
другим људима. Користимо алате за улепшавање фотографија, да би улепшали своју
спољашност, коју
делимо са свима.
Улазећи у
виртуелни свет одлазимо у једну крајност у којој губимо реалан контакт са
стварношћу, односно правимо на стотине слика да би на њима били лепи до те мере
да у стварном животу изгледамо у потпуности другачије. На крају се некако увек
нађе то да би се другима допали, променимо себе споља уместо изнутра.
Подвргавамо своје тело физичком улепшавању, да би сакрили унутрашњу унакаженост.
Све своје ресурсе улажемо у то да физички будемо
лепи, а чудимо се како се наша унутрашњост не допада никоме, како је нико не примећује и како нас сви гледају кроз изглед и користе због њега.
Леп пример
јесте прича о Доријану Греју, чак је и екранизована, не случајно, већ са циљем
да пробуди свест у човеку, да није битно само оно споља, већ шта се налази у
срцу, у души. Доријан својом спољашњом лепотом сакривао је своју унутрашњу
унакаженост.
У природи нашој јесте да тежимо да се допаднемо
другима, али та тежња мора бити усмерена не ка нарцисоидној лепоти, већ ка
духовној лепоти. Заменимо своје унутрашње идеале, заборавимо савршене
пропорције ка којима тежимо, и постанимо лепши унутра, јер ту лепоту не могу
видети сви. Онај ко јури за спољашњом лепотом, такву ће и наћи, међутим, не
користи узалуд наш народ пословицу „споља гладац, а унутра јадац“. Улепшајмо
своје срце и оно ће
само наћи оно што је нама потребно!
Милош
Станојевић