Бесмртност
Древни еп о
Гилгамешу нам говори о покушају човека да достигне бесмртност, такође, мит о
Херкулу нам говори о његовом покушају да достигне бесмртност, једна руско-татска народна прича о
Нисану и Нимруну нам говори о покушају човека да достигне бесмртност. Оно што
је заједничко свима је то да
је њихов пут дуг до бесмртности и пун различитих одрицања.
Да ли је
човеку могуће да достигне бесмртност? На ово питање постоје различити одговори. Већина би се сложила да је
могуће постати бесмртан у духовном смислу, затим да је могуће уколико останемо
у сећању у свом народу или човечанству. Најлепши примери бесмртности јесу
светитељи. Код нас у народу постоје многе личности које су својим
интелектом, јунаштвом и доприносом светској цивилизацији остали заувек
упамћени.
Сви знамо за светле примере Николе Тесле,
Михајла Пупина, Милоша Обилића, Стевана Синђелића. Сваки од њих поред бесмртности у
причама оставио је велико завештање нама као њиховим наследницима да учимо из
њихових примера. Али како да ми постанемо бесмртни? Како да спречимо старење и
вечно живимо? Једини прави одговор јесте у Царству Божијем. Сви који су
покушали да на земљи живе што дуже на крају су умрли, а да иза себе нису
оставили ништа лепо. Многи су заувек заборављени. У човековој борби да што дуже живи на земљи постоје покушаји да се вечно живи у неком рачунару,
који би могао да размишља слично као и ми, али не заваравајмо сами себе, када знамо да ипак нисмо ми ти који су живи. Стално се човек борио са својом смртном природом, Волт Дизни је заледио своје тело, да би га опет оживели?!
Када мало боље размислимо у свим причама у којима се трага за вечним животом на крају приче ипак дође крај. Човек се увек бори са својом пролазношћу, и тек када прихвати своју природу, почиње да гради себи пут ка неком другом царству, које није на земљи, ка Царству где заиста сви живе вечно.
Па како онда
да стекнемо то Царство у којем су сви бесмртни?
Одговор је прост и најсадржајнији у речима патријарха Павла: „Будимо људи!“
Ако се потрудимо да будемо добри људи, нећемо угрозити
друге, нећемо другима завидети, нећемо никога повредити. Управо су то
карактеристике свих великих и „упамћених“ људи је ми их по доброти памтимо, не по похлепи и
грамзивости. Научимо себе да будемо добри људи и добри хришћани, тако што ћемо
се трудити да свој живот усавршимо, пут до тог Царства се гради попут великог зида, камен по камен. Учимо на лошим примерима, а добре чувајмо
као узор!
Редовно усавршавајмо себе хришћанским врлинама, и гледајмо само себе и
своје грешке, да би били што савршенији. Будимо безазлени према другима као
голубови и радујмо се „ситницама“ јер управо оне чине свет. Останимо упамћени
као светли примери доброте а не рђави примери лукавства.
Милош Станојевић