Свето Писмо о молитви
Заправо, један од разлога зашто
је тешко бавити се питањем молитве, између осталог, јесте и то, што је за
молитву потребно велико молитвено искуство, неопходне су године искуства. Некако су монаси најпогоднији за питање
молитве, jeр je живот монаха живот молитве. Ова тема сама по себи поставља више
питања него што даје одговора.
И поред свих изазова које ова
тема намеће, уздајући се у милост и неосуђивање читаоца, ја се усудих да ипак
напишем нешто на ту тему, надајући се да ће они који буду читали текст бити
барем делимично задовољени.
Као што рекох ова тема вапи за
постављањем питања.
Само нека од многих питања које
се постављају везано за молитву, јесу: шта је то молитва, колико се треба
молити, колико често се треба молити, када се треба молити, каква све молитва
може да буде (каквог карактера), коме се треба молити, итд.
Видећемо да ће се и током писања
још многа питања отворити сама по себи.
Дакле, питања је много, а одговора
никад довољно.
Молитва најпре мора да буде насушна
потреба сваког православца и мора да
буде свакодневна. Међутим, често можемо да чујемо да молитва и поред
свакодневне ревности ипак није услишена. На самом почетку, треба нагласити да
је за сваку, па и ону најједноставнију молитву неопходна доза упорности и
истрајности. У супротном, лако долазимо у опасност да се поколебамо и посумњамо
у њену снагу, јер снага молитве је везана за снагу наше вере у Господа. Онај ко
се моли мора и да верује ономе коме се моли и ономе за шта се моли. У
супротном, нисмо на добром путу и осуђени смо на пропаст.
Самим тим отвара се ново питање,
а то је, да ли према молитви имамо правилан став, а ако немамо, какав став
треба заузети. Да би молитва била делотворна морамо имати веру у Господа,
такође, морамо бити истрајни у њој. Ако
брзо одустанемо, логично је да неке ствари нису добро постављене или да нисмо
довољно упућени у саму молитву и њен смисао и значај.
Првенствено, под молитвом морамо
да подразумевамо обраћање живом Богу. Дакле, молитва је разговор са Богом. Ако
смо свесни да се у молитви обраћамо Богу самим тим ми верујемо да нам он може
помоћи и да ће испунити наше молбе и жеље. Ето и следећег питања: да ли се под
молитвом заиста подразумевају само наше молбе и жеље или је молитва више од
тога?
У разговору са својим ђацима,
приметио сам да они према Богу имају само прохтеве и жеље које треба испунити.
Многи, заправо, док се моле, непрестано изражавају само своје прохтеве и жеље према
Господу, стављајући Бога у улогу која му не припада (онога који седи на
престолу и непрестано слуша шта људи желе и самим тим испуњава жеље).
Запитајмо се на тренутак: није ли
Бог који је свезнајући онај који познаје и најтајанственија места срца
човековог?
Наравно да јесте! Ето и одговора-
Богу не треба упућивати првенствено своје жеље, јер Господ зна шта нам је
потребно. Дакле, од Господа тражите најпре оно што је најважније. Кроз молитву
најпре тражите измирење са Њим, најпре са Њим, затим измирење са ближњима и, на
крају, измирење и са самим собом. Дакле, кроз молитву је важно покајање. Кроз
покајање упознајемо и себе, учећи се праштању а самим тим и љубави. Када се
кајањем за сопствене грешке кроз молитву измирите са Богом можете прећи и на
друге ствари. Можда је на примеру "молитве Господње" Бог дао најбољи
савет како се треба молити.
Шта, кад, како и колико се молити,
најбоље нас учи молитва "Оче Наш".
Ова молитва важи за дечију
молитву, међутим, није тако, њена једноставност крије велике тајне и прави је
васпитач сваког ко се препусти молитви.
Неком најосновнијом анализом ове
молитве можемо да приметимо да у молитви најпре треба прослављати Господа,
дозивајући Њега и Његово име у свој живот, препуштајући све вољи Божијој.
Затим, она нас учи да у молитви треба бити скроман са жељама (" хлеб наш
насушни" хлеб је најосновнија животна намирница). Дакле, тражимо основно а
Господ зна шта је сваком потребно и корисно за њега, па ће самим тим дати и оно
што нам је потребно. И, ето, опет дођосмо до измирења. Бог тражи да праштамо и
да се миримо да би имали право на опроштај.
"Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим",
ето, на крају у "молитви Господњој" Бог нас подсећа колико смо само
људи и колико смо крхки и слаби. Подсећа нас на нашу рањивост и пролазност речима " и не уведи нас у искушење"
(дакле, чува нас од самих себе, како не би исказали неку слабост и пали при
искушењу). И, на самом крају, треба тражити заштиту, " и не уведи нас у
искушење но избави нас од злога" јер као што рекох, човек је слабашно биће
и без Божије помоћи не би могао да опстане. Самим тим долазимо до закључка да
човек без молитве Богу не би могао да опстане већ би био потпуно сметен и
изгубљен.
Питање, које је време и место
погодно за молитву је сувишно. Као што је телу потребан "хлеб" сваког
дана, тако је и души потребна свакодневна молитва.
Радујте се свагда, молите се без
престанка, на свему захваљујте.
Миодраг Гашић